LICE KAO GIPSANA FIGURA - sa nastave na specijalnim filmskim efektima

Lice kao gipsana figura

Lice kao gipsana figura je ključno u izradi maske za potrebe filma. Ono predstavlja model na kojem se dodaju drugačije crte lica. Ono što dodajemo licu predstavlja transformaciju glumca u lik koji tumači. Te promene su najčešće – suprotan pol, postarivanje, udebljavanje, povrede, deformiteti, oboljenja, potpuno druge osobe i ostalo. Ovaj proces ne traje kratko i ne može se ostvariti sporednim putem. Majstori šminke su ovu veštinu razvili neprestanim istraživanjem i eksperimentima. Ova metoda se pokazala kao najefikasnija za idealno uzimanje pozitiva lica i izlivanje. Rezultat je – gipsana figura na koju dodajemo željene oblike.

Lice se oblaže specijalnom mešavinom vode i materijala za masku. Nanosi se u debelom sloju preko celog lica. Nakon toga koristimo gipsanu gazu kako bi dobili na čvrstini. Nakon što se svaki korak fiksira jednim potezom uklanjamo pozitiv koji smo dobili. Sada smo uzeli otisak lica da bismo napravili masku. Sada, izlivamo gips u unutrašnjosti kalupa. Kada se dobro osuši otklanjamo kalup. Ovako dobijena gipsana figura se sada retušira. To podrazumeva sitne popravke i dodavanje materijala. Ovaj proces je neophodan kako bi se dobila gipsana figura a maska koja se na njoj izrađuje će idealno prijanjati licu. 

Film je oblik koji često zahteva promene i transofrmacije. Filmovi nas odvode u svet koji doživljavamo na realan način. U njima je sve moguće i sve dozvoljeno. Prvi film je nastao 1878. godine. Amerikanac Majbridž snimio je u Kaliforniji prve trenutne snimke koji su prikazivali pojedine faze kretanja. On je postavio 24 fotografska aparata na određenim razmacima. Okidači kamera bili su vezani kanapima nad stazom. Kada je konj trčao, kidao je kanape i sam sebe fotografisao. Na taj način dobivene su 24 faze pokreta. Projektovane jedna iza druge, stvarale su utisak kretanja. Ipak,  to još uvek nije bio film pa je otkriće filmske trake bilo od presudnog značaja. Tomas Edison je pronalaskom perforacije (rupica na krajevima trake), omogućio je da se film u kameri pokreće i zaustavlja i to 24 sličice (fotograma) u jednoj sekundi. Zahvaljujući postavljanju temelja fotografiji, razvijale su se mnoge bazične tehnike koje su dovele do konačnog otkrića filma.