KAKO HRANA DELUJE NA IMUNI SISTEM

YORK UNIVERSITY USA,
Akademija za estetiku i kozmetologiju “Purity”
KAKO HRANA DELUJE NA IMUNI SISTEM
Seminarski rad iz predmeta Ishrana
Kandidat:
Snježana Gavranović, 4819/20
Beograd, oktobar, 2020.SADRŽAJ
1. Uvod………………………………………………………………………………………………………1
2. Dejstvo hrane na organizam i imuni sistem…………………………………………………2
3. Zaključak………………………………………………………………………………………………11
4. Literatura………………………………………………………………………………………………12

1. UVOD
Imuni sistem je odbrambeni sistem organizma, koji ga štiti od napada patogenih
mikroorganizama (virusa, bakterija, gljivica i parazita), njihovih toksina, kao i sopstvenih
izmenjenih (npr. tumorskih) i istrošenih ćelija. Ovaj sistem mora detektovati širok spektar
pomenutih patogenih agenasa i razlikovati ih od sopstvenog zdravog tkiva. Imuni sistem se
sastoji od velikog broja bioloških struktura i procesa unutar jednog organizma, koje ga štite od
bolesti. Kod većine bioloških vrsta, imuni sistem se može podeliti na dve komponente:
nespecifični, urođeni, i specifični, stečeni imunitet. Nespecifični imunitet čini prvu liniju odbrane
organizma, postoji pre kontakta sa uzročnicima bolesti i reaguje na isti način prema svakom
štetnom agensu. Specifični imunitet se razvija u kontaktu sa uzročnicima bolesti, ne postoji pre
prvog kontakta i potrebni su dani, nedelje, meseci da bi se razvio. Ova dva dela imuniteta ne
deluju razdvojeno jedan od drugog, već se međusobno dopunjavaju (Kindt et al., 2006). Bolesti
imunog sistema obuhvataju autoimuna oboljenja, inflamatorna oboljenja i kancer (Coussens and
Werb, 2001).
Na imuni sistem, pored pomenutih patogenih mikroorganizama, imaju uticaj i hemijske materije
iz okruženja, među koje spada i hrana. Hrana je materija, koju je neophodno unositi u organizam
da bi se očuvala homeostaza. Praćenje zdravstvene bezbednosti hrane je u nadležnosti Svetskog
programa za hranu i Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO) unutar Ujedinjenih nacija.
Osnovni cilj ovih organizacija je unapređenje proizvodnje hrane i nestanak gladi u svetu, a jedno
od osnovnih ljudskih prava je pravo na hranu. Životne namirnice mogu biti biljnog, životinjskog
i mineralnog porekla, a po hemijskom sastavu pripadaju ugljenim hidratima, proteinima,
mastima, vitaminima i mineralima (Đorđević et al., 2020).
Miljković (2019) definiše hranu kao materiju koja može obezbediti nadoknadu delova humanog
organizma, izgubljenih zbog stalne razgradnje, regeneraciju i izgradnju novih struktura i
omogućiti normalno funkcionisanje organizma, njegov rast i razvoj. Pored pomenute podele na
hranu biljnog, životinjskog i mineralnog porekla, navodi značaj ostale hrane (nova hrana,
genetski modifikovana – GMO hrana, GMO hrana za životinje) u ljudskoj ishrani, kao i vode za
piće. Hranu čine kombinacije namirnica u neprerađenom, prerađenom ili poluprerađenom obliku.
Da bi se obezbedilo pravilno funkcionisanje imunog sistema, kao i celokupnog organizma,
potrebno je unositi sve hranljive sastojke, kao i vodu, u optimalnim količinama, što se može
postići pravilnim izborom i pripremom namirnica i hrane. Valjan izbor i kombinacije namirnica,
čine osnov pravilne i zdrave ishrane (Matić, 2018; Miljković, 2019).
U ovom radu, na osnovu proučavanja dostupne udžbeničke literature i objavljenih naučnih
radova, razmatra se uticaj hrane na organizam i imuni sistem čoveka.

2. DEJSTVO HRANE NA ORGANIZAM I IMUNI SISTEM
Proizvodi biljnog porekla čine osnovu lanaca ishrane u gotovo svim ekosistemima na planeti i
imaju izuzetnu hranljivu vrednost i pozitivan uticaj na zdravlje čoveka, zahvaljujući visokom
sadržaju proteina, vitamina, flavonoida, fitosterola, prehrambenih vlakana i antioksidanasa
(antimutageno, antikancerogeno i antiinflamatorno dejstvo) (Đorđević et al., 2020). Metaboliti
biljaka mogu se podeliti na primarne i sekundarne. Primarnim metabolizmom biljne ćelije
smatraju se procesi fotosinteze i kasnije transformacije nastale glukoze do polisaharida, odnosno
njene transformacije i formiranja aminokiselina (kasnije peptida) i masnih kiselina (kasnije
lipida). Ovim procesima nastaju, transformišu se i razgrađuju osnovna gradivna i jedinjenja koja,
ujedno, obezbeđuju energiju za rastenje, razviće, funkcionisanje i reprodukciju svih živih
organizama; šećeri, masti i proteini. Terapijsko dejstvo biljnih vrsta, koje se koriste kao
pomoćna, a nekad i glavna lekovita sredstva u lečenju brojnih oboljenja, zasniva se na
farmakološki aktivnim sastojcima, koji uglavnom pripadaju grupi sekundarnih metabolita.
Sekundarni metaboliti biljaka nastaju malim metaboličkim transformacijama primarnih
metabolita, to su niskomolekulska jedinjenja, nemaju energetski značaj, karakteriše ih hemijska
raznovrsnost, kao i biološka i farmakološka aktivnost (Kovačević, 2004).

Slika 1. Povezanost produkata primarnog i sekundarnog metabolizma biljaka (Kovačević, 2004)

Unutar biljaka prisutni su raznovrsni sekundarni metaboliti (alkaloidi, heterozidi, saponozidi,
tanini, terpenoidi), kao i ostali sastojci (smole, balzami, masna ulja, masne kiseline,
heteropolisaharidi, aminokiseline, proteini, vitamini, mineralne materije).
Zahvaljujući prisustvu prvenstveno sekundarnih metabolita, dijapazon terapijskog dejstva biljnih
vrsta je veoma širok, obuhvata antibakterijska, antivirusna, antiinflamatorna, antioksidativna,
antikancerogena, citotoksična, spazmolitička, diuretička, sedativna i mnoga druga dejstva.
Zahvaljujući tome, pored bazične uloge koju imaju u ishrani svih živih bića na planeti, biljne
vrste imaju izuzetno značajnu primenu u tradicionalnoj i zvaničnoj fitoterapiji, to jest terapiji
brojnih oboljenja (Kovačević, 2004). Sa aspekta dejstva hrane na imuni sistem čoveka, izuzetno
je značajno pomenuti brojne aromatične biljne vrste, kao što su lovor, bosiljak, origano, cimet,
anis, kim, morač, korijander, biber, celer, đumbir, karanfilić i drugi začini, koji se koriste u
ishrani, a imaju izražene farmakološke efekte na organizam. Deluju kao antitusici, gorka
sredstva, digestivi, antiinflamatorna, antimutagena, antikancerogena i aintimikrobna sredstva, te
pomenutim farmakološkim aktivnostima potpomažu dejstvo imunog sistema čoveka. Navedene
efekte začinske biljke ispoljavaju zahvaljujući prisustvu prvenstveno etarskih ulja, kao
specifičnih proizvoda sekundarnog metabolizma. Dokazana je antibakterijska i antigljivična
aktivnost etarskog ulja origana (Origanum vulgare). Preparati na bazi etarskih ulja ove biljke,
ispoljavaju izvanredne efekte na inhibiciju rasta bakterije Escherichia coli, a delotvorni si i u
eliminaciji Salmonella sp., Staphylococcus aureus i Pseudomonas aeruginosa. Svakodnevnom
primenom origana i preparata na bazi ove biljke, sprečava se razvoj kandidijaze i virusa
influence, herpesa i sl. Etarsko ulje origana je jak antiseptik; ispoljava 21 put jače antiseptičko
delovanje od fenola, koji se koristi za sterilizaciju bolničke opreme, a pokazalo je i bolji efekat
na inaktivaciju Candida albicans od amfotericina B i nistatina (Popović et al., 2009).
Etarsko ulje bosiljka (Ocimum basilicum) ima izraženu biološku aktivnost: baktericidno,
fungicidno, antiviralno, repelentno, antioksidativno, antidijaroično, hemopreventivno i
radioprotektivno dejstvo na organizam (Jelačić et al., 2011).
Izuzetno značajnu namirnicu biljnog porekla, koja se koristi u ishrani, a ima izraženo
imunološko dejstvo, predstavlja biljna vrsta Allium sativum (beli luk). Zbog svog hemijskog
sastava i osobina, ima široku primenu i kao narodni i najvažniji prirodni preventivni lek. Sastav
belog luka je veoma raznolik, sadrži ugljene hidrate, steroidne saponozide, mineralne materije.
Najvažniji sastojci belog luka su sumorni heterozidi. Dokazano je da beli luk poseduje
imunološka, hemostatička, hemodinamička, fibrinolitička, hepatoprotektivna, antioksidativna i
antikancerogena svojstva (Kovačević, 2004). U istraživanju Kalaba et al. (2015), utvrđena je
antimikrobna inhibitorna aktivnost ekstrakta belog luka na rast bakterijskih vrsta Escherichia
coli, Pseudomonas aeruginosa i Staphylococcus aureus. Ovo je posebno važno ako se zna da su antibiotici jedna od najvažnijih grupa lekova, koji se
koriste u modernoj medicini. Potrošnja antibiotika, reevaluacija njihove efikasnosti i
bezbednosti, predmet su stalnog interesovanja više subjekata – regulatornih tela, proizvođača i
stručne javnosti. Iz bezbednosnih razloga, u periodu 1960-1999. godine, u Srbiji je iz prometa
povučen 121 lek, među kojima se nalazilo i 10 antibiotika. Sem neželjenih efekata, stalnu i
rastuću pretnju od nekontrolisane uoptrebe antibiotika, čini pojava bakterijske rezistencije na
dejstvo antibiotika (Petronijević i sar., 2007).

Slika 2. Escherichia coli, izgled kolonija i morfologija bakterijske ćelije (Baban, 2017)

Infektivne bolesti su još uvek vodeći uzrok smrtnosti širom sveta, pa se nameće potreba za
pronalaskom novih antimikrobnih jedinjenja. Istraživanjima je potvrđeno da antimikrobnu
aktivnost poseduju brojni polifenolni sastojci biljaka, terpenoidi, etarska ulja, alkalodi, lektini,
polipeptidi, poliacetileni (Kovačević, 2004).Među hranom biljnog porekla, žitarice predstavljaju veoma značajan izvor skroba i drugih
ugljenih hidrata, zbog čega se koriste u ishrani ljudi i životinja. Žitarice (familija Poaceae) su
izvor minerala poput mangana, magnezijuma, bakra, fosfora, kalijuma i cinka, koji su značajni
za pravilan rad i razvoj telesnih tkiva, žlezda, enzima i imunog sistema. Bogate su vitaminima
grupe B, biljnim vlaknima (celulozom, hemicelulozom i ligninom), kao i antioksidantima.
Redovan unos žitarica pomaže u prevenciji bolesti digestivnog trakta, hipertenzije,
kardiovaskularnih bolesti i karcinoma (Đorđević et al., 2020). Hrana biljnog porekla ima veoma
pozitivan uticaj na ljudski organizam i zbog vlakana koja sadrži. Veliki broj istraživanja ukazuje
da je vlaknasta hrana (voće, povrće, žitarice, orašasti plodovi i mahunarke) izuzetno važna u
sprečavanju nastanka teških oboljenja gastrointestinalnog trakta jer predstavlja hranljivi supstrat
za rast i razvoj korisnih crevnih bakterija, koje stimulišu aktivnost imunog sistema. Hrana koja
sadrži vlakna, ako se konzumira u dovoljnim količinama, stvara izolaciju između zidova creva i
hrane, što sprečava mogućnost za nastanak oboljenja debelog creva. Smanjuje se brzina ulaska hranljivih sastojaka u krvotok, što omogućava da nivo šećera ostaje
normalan (Matić, 2018), pa se ovaj fenomen koristi kao pomoćni tretman, uz standardno lečenje,
u terapiji dijabetes melitusa. Dijabetes melitus predstavlja grupu metaboličkih bolesti, čija je
osnovna karakteristika hiperglikemija, to jest dolazi do rasta koncentracija glukoze u krvi. Spada
među najčešće bolesti endokrinog tipa i u stalnom je porastu. U lečenju šećerne bolesti, koristi
se nekoliko pristupa: insulin u kombinaciji sa dijetom, lekovi i medicinska sredstva, promene
životnih navika, a cilj terapije je otklanjanje subjektivnih tegoba i sprečavanje hroničnih i
akutnih komplikacija. Veliki broj biljnih vrsta, zahvaljujući prisustvu raznovrsnih farmakološki
aktivnih materija, poseduju značajan potencijal u prevenciji i lečenju dijabetes melitusa. Biljke
koje se tradicionalno koriste u tretmanu dijabetes melitusa, a čija je efikasnost potvrđena i
brojnim naučnim istraživanjima, pripadaju sledećim taksonima: Fagopyrum esculentum (heljda),
Vaccinium myrtillus (borovnica), Urtica dioica (kopriva), Taraxacum оfficinale (maslačak),
Allium ampeloprasum (praziluk), Cinnamomum sp. (cimet) i brojnim drugim (Dročić i sar.,
2020). Dročić i sar. (2020) ukazuju na rezultate brojnih istraživanja, u kojima je uočeno da
vodeni ekstrakt lista koprive pokazuje značajan antihiperglikemijski efekat i navode da je ovaj
efekat delimično uzrokovan i smanjenjem apsorpcije glukoze u crevima. Urtica dioica L.
(kopriva) je izuzetno bogata biološki aktivnim materijama i smatra se jednom od najvažnijih
biljaka, koje se koriste u fitoterapiji. Ekstrakti lista koprive poseduju antidijabetičnu,
antimikrobnu, citotoksičnu, antiinflamatornu aktivnost, kao i nisku toksičnost. Laboratorijskim
istraživanjima je dokazano da biljni ekstrakti imaju uticaj na brzinu apsorpcije glukoze, i to na in
vitro modelu ćelijskih receptora. Dozno-zavisna inhibicija glukoze je pokazala da se, pri najvišoj
koncentraciji ekstrakta, unos glukoze značajno smanjuje u odnosu na negativnu kontrolu
(bez prisustva biljnog ekstrakta).

Slika 3. Kopriva (Urtica dioica L.) (Asgarpanah and Mohajerani, 2012)

Uticaj ekstrakta na apsorpciju glukoze iz creva, može doprineti efektu snižavanja nivoa glukoze
nakon unosa hrane (Bnouham et al., 2003; Dročić i sar., 2020).
Pored pomenutih pozitivnih dejstava na organizam, uneta vlakna vezuju holesterol za sebe i u
obliku žučnih soli izbacuju napolje kroz sistem organa za varenje (stolica – feces). Preporučeni
dnevni unos vlakana je od 20 do 25 grama (300 grama špageta od integralnog brašna sadrži oko
10 grama vlakana, 100 grama ovsenih mekinja oko 12 grama, 300 grama graška oko 15 grama,
100 grama suvih kajsija oko 6 grama). U slučaju smanjenog unosa vlakana, dnevnim uzimanjem
jedne kašike semena susama i integralnih žitarica, možete se nadomestiti potrebna količina
vlakana. Ove namirnice treba uzimati u mlevenom obliku jer se nesamlevene semenke izbacuju
cele kroz stolicu. Ulje i seme susama treba čuvati na tamnom i hladnom mestu. Termičkom
obradom, uklanjaju se korisna vlakna u namirnicama biljnog porekla i smanjuje se sadržaj
hranljivih sastojaka u njima (Matić, 2018).
Nasuprot ovome, neke namirnice biljnog porekla koje se koriste u ishrani, poželjno je termički
obraditi. Mahunarke su veoma važne namirnice u ljudskoj ishrani, i treba ih često konzumirati.
Sadrže mnoštvo rastvorljivih i nerastvorljivih vlakana, vitamina, minerala i ostalih
fitohemikalija. Takođe, sadrže i različite sekundarne metabolite, kao što su toksične
aminokiseline i proteini, glikozidi, saponini, alkaloidi, čija se toksičnost eliminiše kuvanjem
(bob, pasulj svih vrsta, sočivo, sojino zrno, grašak, boranija). Pored aminokiselina koje grade
peptide i proteine, u mahunarkama se javljaju i slobodne, neproteinske aminokiseline. Specifične
neproteinske aminokiseline biljaka su toksične za animalni i humani organizam, toksičnost se
ogleda u izazivanju mutacija. Ovakve toksične kiseline se nalaze u semenima nekih biljaka
familije Fabaceae (pasulj, grašak), koja se koriste kao povrće. Upotreba nedovoljno termički
obrađenih semena, može dovesti do trovanja (Kovačević, 2004). Zrna ovih mahunarki nisu
aktivna, ona miruju dok se ne potope u vodu ili kuvaju. Zato je važno da se mahunarke, posebno
pasulj, potope nekoliko dana u vodu pre kuvanja. To se može raditi dva do tri dana i tada je
sigurno da će se sve ove štetne supstance uz dodatno kuvanje u potpunosti eliminisati (Matić,
2018). U sastavu semena nekih vrsta mahunarki, uključujući pasulj, ulaze i lektini. To su
nejestivi glukoproteini, koji imaju dejstvo imunostimulatora. Lektini zaustavljaju deobu ćelija i
deluju citotoksično. Pojedina jedinjenja mogu razlikovati tumorne od normalnih ćelija i
predstavljaju potencijalne antitumorne supstance. U istom svetlu, s aspekta delovanja na imuni
sistem, važno je napomenuti delovanje preparata na bazi herbe bele imele (Viscum album L.). Na
eksperimentalnim životinjama, potvrđeno je citostatsko delovanje, kao i delovanje nespecifičnog
imunostimulatora. Smatra se da ovakvi efekti predstavljaju zajedničko delovanje lektina, lignana
i polisaharidnog kompleksa imele. Izolovani kompleks lektina inhibira rast humanih ćelija
leukemije u koncentraciji 1-3 ng/ml. 6S druge strane, delovanje imele na povišen krvni pritisak, klinički nije potvrđeno (Kovačević,
2004).
S aspekta zdravstvene bezbednosti hrane i njenog delovanja na imuni sistem i organizam čoveka,
važno je napomenuti da je dokazano da određene materije iz hrane mogu imati značajnu ulogu u
nastanku malignih procesa u organizmu. Veliki broj hemijskih jedinjenja dodaje se hrani s ciljem
poboljšanja mirisa, ukusa, boje ili produženja roka trajanja. Mutageno dejstvo imaju razni
aditivi, kao sintetičke boje i veštački zaslađivači, dok se u mesnoj industriji koriste nitriti. I u
procesu termičke obrade hrane, neki prirodni sastojci namirnica daju reaktivne derivate
genotoksičnog karaktera (Đorđević et al., 2020).
Najznačajnije prirodne genotoksične materije, koje se mogu naći u hrani, čine mikotoksini,
proizvodi određenih gljivičnih vrsta. Najzastupljeniji i najopasniji su aflatoksini, ohratoksini i
fumonizini. Aflatoksin B1 (AFB1) predstavlja najkancerogeniju supstancu biološkog porekla
(Vukojević, 1998). Predstavlja metabolički produkt gljivičnih vrsta Aspergillus flavus i
Aspergillus parasiticus, koje su široko rasprostranjene u prirodi zbog spora koje se raznose
vazduhom. Nalazi se u poljoprivrednim proizvodima, kontaminira žitarice, kafu, rižu, kikiriki,
pistaće, badem, šećernu trsku, a u organizmu sisara transformiše se u aktivni oblik. Na osnovu
brojnih epidemioloških istraživanja, sprovedenih na oglednim životinjama, dokazano je
kancerogeno dejstvo AFB1, pogotovo na jetru. Njegov dugotrajan unos hranom u organizam,
predstavlja rizičan fakotor za razvoj primarnog hepatocelularnog karcinoma (Šumić, 2009).
Ohratoksini predstavljaju skup bliskih derivata dihidroizokumarina, čiji je najtoksičniji
predstavnik ohratoksin A (OA). To je bezbojno, kristalno jedinjenje, umereno stabilno, pa u
određenoj meri podnosi većinu postupaka procesiranja hrane. Ohratoksin A (OA) je prirodni
mikotoksin, za koji je potvrđeno da kontaminira razne namirnice i pića. Nalazi se u kukuruzu,
pšenici, raži, ječmu, riži, soji, svinjskom mesu, orašastim plodovima, suvom voću, vinu, pivu,
sokovima od grožđa, svinjskom i živinskom mesu, mlečnim proizvodima, začinima i čokoladi.
OA se kreće kroz lanac ishrane i pronađen je u tkivima i organima životinja, uključujući ljudsku
krv i majčino mleko. Uočen je razvoj tumora jetre kod ženki miševa koji su koristili ohratoksine
u ishrani. Studije su svakako pokazale da je OA genotoksičan i imunotoksičan, mada njegov
način delovanja nije u potpunosti razumljiv. Kod ljudi je izloženost ohratoksinima najčešće
povezana sa bubrežnom endemskom nefropatijom (BEN), koja može dovesti i do nastanka
tumora bubrega i mokraćnih puteva (Clark and Snedeker, 2007). Fumonizini su prirodni toksini,
koje proizvodi nekoliko vrsta gljivičnog roda Fusarium. Poznato je nekoliko različitih vrsta
fumonizina, ali su B1 i B2 najtoksičniji i glavni oblici koji se nalaze u hrani. Prema izveštaju
Svetske zdravstvene organizacije (WHO) (2018), fumonizini mogu imati značajne negativne
zdravstvene efekte na stoku i druge životinje. 7Kod životinjskih modela, fumonizini remete metabolizam masti, ispoljavaju imunotoksičnost,
smanjujući specifični i nespecifični imunitet, kao i indirektnu mutagenost. Postoje ozbiljne
indicije da fumonizini imaju kancerogeni i teratogeni efekat na ljude (WHO, 2018).
U životinjske namirnice spadaju mleko i mlečni proizvodi, meso i proizvodi od mesa, divljač,
riba i jaja. Meso je dobar izvor proteina visoke hranljive vrednosti, mineralnih materija (P, Mg),
mikroelemenata koje organizam najbolje iskorišćava (Fe, Zn, Cu, Se) i vitamina B grupe. Riba
sadrži povoljan odnos esencijalnih i neesencijalnih aminokiselina, izor je makro- i
mikroelemenata (P, J, F), sadrži polinezasićene omega-3 i omega-6 masne kiseline i manje
holesterola od mesa. Najvažnija među ovim kiselinama je omega 6-linoleinska, koja se u
organizmu pretvara u gama-linolensku kiselinu (GLA). Da bi se linoleinska pretvorila u GLA,
organizam mora imati dovoljne zalihe cinka, magnezijuma, vitamina B6 i biotina. Daljim
razlaganjem GLA, nastaju prostaglandini (supstance slične hormonima). Posebno važni za imuni
sistem su prostaglandini (PG1s) koji regulišu rad T-ćelija supresora. Prostaglandini imaju i druge
važne uloge u organizmu (smanjuju gustinu krvi, smanjuju visok krvni pritisak i bolove, regulišu
lučenje insulina, deluju na smanjenje upala). Riblje ulje, kao riblji proizvod, predstavlja dobar
izvor liposolubilnih vitamina (A, D). Jaja su izvor proteina najveće biološke vrednosti i stepena
iskoristljivosti, masti, mikro- i makroelemenata (P,Cu, Fe, Zn), vitamina (A, D i E). Satojci
mleka mogu biti organski (proteini, lipidi, ugljeni hidrati, vitamini) i neorganski (voda,
mineralne materije). Nesumnjivo je da unos i namirnica životinjskog porekla u optimalnim
količinama, ima pozitivan uticaj na normalno funkcionisanje organizma i imunog sistema.
Aminokiseline koje nastaju iz proteina su najvažnije za imuni sistem. Najbolji stimulatori
imunog sistema su aminokiseline cistein, glutamin, taurin, asparaginska kiselina i alanin. Zato je
uzimanje celovite hrane, koja je najmanje prerađena, važno za potpuno iskorišćavanje i prisustvo
ovih aminokiselina u organizmu. Cistein ako je dovoljno prisutan u organizmu, štiti od kancera i
održava dobro zdravlje. Prisustvo glutationa u dovoljnim količinama, štiti od toksičnih oblika
kiselina nastalih prženjem hrane. Važan je za proizvodnju limfocita i pospešuje vitalnost
makrofaga, koji eliminišu patogene iz organizma. Glutation odlično sarađuje sa antioksidantima
koji sadrže antocijanine (voće – borovnice i grožđe i povrće) (Matić, 2018; Miljković, 2019).
Genetski modifikovani organizmi (GMO) su oni čiji je genetski materijal izmenjen
tehnikama genetičkog inženjerstva, a ne usled prirodnog ukrštanja, to jest rekombinacije gena.
GMO u svom genetičkom materijalu nose stabilno ugrađene sekvence strane DNK, koje su
prisutne u jedru (ili u organelama) ćelija transgene jedinke i koje se prenose na potomstvo prema
zakonima nasleđivanja, a postoje i među biljnim vrstama (transgene biljke). S obzirom da su
transgene biljke proizvod ljudske aktivnosti i da se kao takve ne nalaze spontano u prirodi,
istražuju se njihovi uticaji na ekosisteme, u kojima se gaje, kao i na zdravlje ljudi. 8 Njihovo nekontrolisano korišćenje u ishrani, može imati različite efekte na zdravlje ljudi.
Različite reakcije nastaju usled ekspresije transgena u organizmu, a ako se radi o plejotropnom
efektu gena, teško je predvideti efekte hrane koja potiče od genetički modifikovanih organizama
(Knežević i sar., 2014).
Vitamini predstavljaju esencijalna organska jedinjanja, koja se najčešće unose u organizam u
dovoljnim količinama hranom. Mogu se podeliti u lipo- i hidrosolubilne: liposolubilni vitamini
uključuju vitamin A, D, E i K, dok su hidrosolubilni vitamini B grupe (B1, B2, B3, B5, B6, B7,
B10, B12) i vitamin C. Dnevne potrebe su definisane kroz “preporučene dnevne potrebe za
vitaminima.” Za njihovo lečenje se koriste povećane količine vitamina u doziranim
farmaceutskim oblicima; pomoćnim lekovitim sredstvima se smatraju preparati koji ne sadrže
više od 1,5 puta od dnevne preporučene potrebe vitamina, a lekovi sadrže značajno veće količine
vitamina. Najveći broj biljnih vitaminskih droga, kao što je plod divlje ruže (Rosae caninae
fructus) – šipak, koriste se za izradu vitaminskog napitka, čajeva ili infuza, kao okrepljujuća i
osvežavajuća sredstva. Koriste se preventivno za jačanje imunološkog sistema za borbu protiv
gripa, prehlada i infektivnih oboljenja, kao dopunska terapija kod reumatizma i artritisa. Deluju
blago diuretično i stimulišu varenje (Kovačević, 2004). Ako se sagledaju aktuelne tendencije u
nadzoru nad bezbednosnim aspektima primene lekova, vitamini se mogu smatrati relativno
bezbednom grupom jedinjenja. I pored toga, identifikovan je veliki broj mogućih rizika,
uzrokovan njihovom primenom, pa prijavljivanje ovih zapažanja predstavlja najvažniji zadatak
farmakovigilance, kako bi se obezbedila racionalna primena vitamina i minerala. Neki od
neželjenih dejstava vitamina, evidentirani su u bazi Nacionalnog centra za farmakovigilancu
(NCF) Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS). Tako na primer, veoma visoke
doze vitamina B6 (200 mg i više) mogu izazvati neurološke poremećaje, kao što su gubitak
osećaja u nogama i neravnoteža. Ishranom se teško mogu uneti doze koje bi izazvale
hipervitaminozu, jer je vitamin B6 rastvorljiv u vodi, te se sav višak izlučuje urinom. Kod
terapije u kojoj se tokom dužeg vremenskog perioda koristi preko 200 mg vitamina B6, može
doći do toksičnih efekata, pre svega u vidu pomenutih neuroloških poremećaja. Zabeleženi su i
slučajevi alergijskih reakcija na koži pri upotrebi visokih doza. Ostali neželjeni efekti uključuju:
osetljivost na svetlost, mučninu, abdominalni bol, gubitak apetita. Prekidanjem upotrebe visokih
doza, dolazi do povlačenja ovih simptoma tokom šest meseci (Kovačević, 2009).
Mineralne materije čine oko 6% tela čoveka, neophodne su za izgradnju i normalno
funkcionisanje organizma. Minimalne dnevne potrebe obezbeđuju se hranom. Različita stanja i
oboljenja mogu dovesti do promene u količini, sastavu i odnosima elektrolita u organizmu.
Hrana i biljne droge se koriste za prevenciju nastanka ovakvih poremećaja.
9Biljne droge koje sadrže povećanu količinu mineralnih materija i koriste se u prevenciji i terapiji
poremećaja koji nastaju kao nedostatak mineralnih materija u organizmu su: list breze, herba
koprive, herba hajdučke trave, rizom pirevine, mahune pasulja, herba rastavića, talusi morskih
algi i brojne druge (Kovačević, 2004). Hrana obezbeđuje organizmu sastojke, neophodne za
normalno funkcionisanje imunološkog sistema, pri čemu proteini (antitela), minerali (Zn),
vitamini (C, A, E) moduliraju imuni odgovor. Materije koje utiču na imunitet označavaju se kao
imunomodulatori, a dele se na imunosupresore i imunostimulatore. Imunosupresori su materije
koje inhibiraju imunološku reakciju. Koriste se nakon presađivanja organa, kod autoimunih
bolesti i reakcija preosetljivosti. Imunostimulatori su materije koje podstiču imunološku reakciju,
a koriste se kod infektivnih bolesti, posebno kod prehlade i gripe. Upotrebom imunomodulatora
može se značajno uticati na težinu, trajanje i ishod bolesti. Kako deluju sinergistički, moguća je i
njihova međusobna kombinacija. Prirodni imunomodulatori uglavnom su biljnog porekla. Biljna
vrsta Echinacea purpurea je prirodni imunomodulator, koristi se koren i zeleni deo biljke u
obliku ekstrakta, koji se primenjuje oralno ili lokalno. Deluje na stimulaciju makrofaga, pa
ispoljava antibakterijski, antivirusni i antimikotički efekat. Koristi se kao profilaktičko i
terapeutsko sredstvo kod spoljnih i sistemskih upala. Kod tuje (Thuja occidentalis) koristi se
ekstrakt zelenog dela biljke, a ima direktan antivirusni efekat. Kod divljeg indiga (Baptisia
tinctoria) koristi se zeleni deo biljke u obliku ekstrakta, koji stimuliše stvaranje antitela. Kod
aloje (Aloe barbadensis) koriste se mesnati listovi biljke, iz kojih se dobija ekstrakt za spoljnu i
unutrašnju primenu. Sadrži antrahinone i mukopolisaharide, koji su biostimulatori. Kod
islandskog lišaja (Cetraria islandica) koristi se talus, čiji se ekstrakt spravlja u obliku
fitopreparata, sirupa i pastila. Primenjuje se kao sredstvo protiv kašlja, a dokazano je i da
poseduje imunostimulirajuće i antibiotsko dejstvo. Moguća je i lokalna primena. Ekstrakt
unutrašnje kore drveta južnoameričke biljke tahebo (Tahebo avellanedae), koristi se za lokalnu i
oralnu primenu. Deluje kao antioksidans, ima antibiotska i antiinflamatorna svojstva, jača imuni
sistem i posebno se preporučuje kod hroničnih bolesti, poput bronhitisa, herpesa, kožnih bolesti.
Shiitake gljiva (Lentinus edodes) se koristi u celini. Inhibira rast malignih ćelija, stimuliše imuni
sistem na lučenje interferona, pojačava brzinu i učinak fagocitoze, te podstiče rad prirodnih ćelija
ubica. Koristi se i ekstrakt ploda biljke Morinda citrifolia u obliku soka. Ima analgetsko i
antioksidativno dejstvo, te poboljšava opšte stanje organizma. Kolostrum ili prvo mleko, deo je
pasivne specifične imunosti. Sadrži visokovredne imunoglobuline, koji su odgovorni za
neutralizaciju toksina, virusa i bakterija. Stimuliše imuni sistem, pomaže rad gastrointestinalnog
sistema i doprinosi opštem zdravlju. Beta 1.3 glukan je sastojak nekih žitarica, gljiva, pekarskog
kvasca. Aktivira makrofage i prirodne ćelije ubice, pa se preporučuje osobama čiji je organizam
oslabljen bakterijama, virusima, gljivicama i tumorima (Kontent, 2013).

3. ZAKLJUČAK
Imuni sistem je odbrambeni sistem organizma, koji ga štiti od napada patogenih
mikroorganizama, njihovih toksina, kao i sopstvenih izmenjenih (npr. tumorskih) i istrošenih
ćelija. Na imuni sistem, pored patogenih mikroorganizama, imaju uticaj i hemijske materije iz
okruženja, među koje spada i hrana. Hrana je materija, koju je neophodno unositi u organizam da
bi se očuvala homeostaza. Životne namirnice mogu biti biljnog, životinjskog i mineralnog
porekla, a po hemijskom sastavu pripadaju ugljenim hidratima, proteinima, mastima, vitaminima
i mineralima. Zahvaljujući unosu hrane, u veoma složenim procesima metabolizma, nastaju,
transformišu se i razgrađuju osnovna gradivna i jedinjenja koja, ujedno, obezbeđuju energiju za
rastenje, razviće, funkcionisanje i reprodukciju svih živih organizama na planeti. Hrana
obezbeđuje organizmu i sastojke, neophodne za normalno funkcionisanje imunog sistema.

11 4. LITERATURA
1. Asgarpanah, J., Mohajerani, R. (2012): Phytochemistry and pharmacologic properties of
Urtica dioica L. Journal of Medicinal Plants Research Vol. 6(46), pp. 5714-5719.
2. Baban, S. (2007): Prevalence and Antimicrobial Susceptibility Pattern of Extended
Spectrum Beta-Lactamase-Producing Escherichia coli Isolated from Urinary Tract
Infection among Infants and Young Children in Erbil City.
3. Bnouham, М., Merhfour, F., Ziyyat, A., Mekhfi, H., Aziz, M., Legssyer, A. (2003):
Antihyperglycemic activity of the aqueous extract of Urtica dioica. Fitoterapia. Volume
74, Issues 7–8, Pages 677-681.
4. Clark, H., Snedeker, S. (2007): Ochratoxin a: Its Cancer Risk and Potential for Exposure,
Journal of Toxicology and Environmental Health, Part B Critical Reviews, Volume 9,
Issue 3, 265-296.
5. Coussens, L. M. and Werb, Z. (2001): Inflammatory Cells and Cancer, Journal of
Experimental Medicine, 193(6): 23–26.
6. Dročić, M., Šarčević-Todosijević, Lj., Petrović, B., Vukomanović, P., Đorđević, S.,
Đorđević, N., Popović, V., Živanović, Lj. (2020): Mogućnost primene biljaka u
prevenciji i lečenju dijabetesa, XXV Savetovanje o biotehnologiji sa međunarodnim
učešćem, Univerzitet u Kragujevcu, Agronomski fakultet u Čačku, Zbornik radova 1,
105-110.
7. Đorđević S., Šarčević-Todosijević, Lj. Popović, V., Perić, M., Živanović, Lj., Đorđević,
N., Stevanović, A. (2020): Healty safe food – Risk of carcinogenic substances. XXIV
International Eco-Conference@ 2020, XI Safe Food, 23-25.09.2020. Novi Sad, 315-
322.ISBN978-86-931177-56-1.
8. Jelačić, S., Beatović, D., Prodanović, S., Tasić, S., Moravčević, Đ., Vujošević, M.,
Vučković, S. (2011): Chemical composition of the essential oil of basil (Ocimum
basilicum L. Lamiaceae). Hem. Ind. 65 (4) 465–471.
9. Kalaba, V., Kasagić, D., Golić, B. (2015): The antimicrobial properties of garlic (Allium
sativum), Veterinary Journal of Republic of Srpska, Vol.XV No.2, 1-189.
10. Kindt, T. J., Goldsby, R. A., Osborne, B., A., Kuby, J. (2006): Kuby Immunology. New
York: W H Freeman and company. ISBN 1-4292-0211-4.
11. Knežević, Zečević, V., Paunović, A., Broćić, Z., Madić, M. (2014): Transgeni
organizmi – biotehnološka moć. XIX savetovanje o biotehnologiji, Zbornik radova, Vol.
19, (21), 31 – 40.
12. Kontent, T. (2013): Prirodni imunomodulatori. Vodič za zdrav život. 1213. Kovačević, N. (2004): Osnovi farmakognozije, Srpska školska knjiga, Beograd.
14. Kovačević, I. (2009): Neželjena dejstva vitamina i minerala, Arhiv za farmaciju, vol. 59,
br. 2-3, str. 153-166.
15. Matić, M. (2018): Skripta sa hristomatijom tekstova za obuku: Nutricionizam, Akademija
za estetiku i kozmetologiju „Purity“, Beograd.
16. Miljković, S. (2019): Hrana i ishrana, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Farmaceutski fakultet, Novi Sad.
17. Petronijević, M., Dunjić, S., Rakić-Ignjatović, A., Kovačević, I. (2007): Značaj praćenja
neželjenih dejstava antibiotika, Arhiv za farmaciju, vol. 57, br. 4-5, str. 305-316.
18. Popović, V., Savić, M., Katić, B. (2009): Origano Origanum vulgare L. – svojstva,
proizvodnja i promet, Industrija 3/2010.UDC: 635.71:338.43.
19. Šumić, Z. (2009): Mikotoksini, Enciklopedija tehnologija hrane, Novi Sad.
20. Vukojević, J. (1998): Praktikum iz mikologije i lihenologije, Univerzitet u Beogradu,
Biološki fakultet, Beograd.
21. World Health Organizations Fumonisins,
https://www.who.int/foodsafety/FSDigest_Fumonisins_EN.pdf, 2018.

1