Maja Volk

Zdrav nacin života, predavac: Maja Volk.

PREDAVANJE IZ OBLASTI INTEGRATIVNE MEDICINE

Tema: Zdravija ishrana “Ishrana presnom hranom: Jedno iskustvo”
datum: 15.06.2012.

Predavac: Maja Volk, prof. fakulteta dramskih umetnosti, tv voditeljka, umetnica, veganka…

Maja Volk je rođena 30. januara 1959. godine. Ima dve kćerke Teodoru i Milenu, i sina Mihaila. U bogatoj karijeri objavila je romane „Mrtve lutalice”, „Nesahranjene Marije”, „Predator”, dve naučne monografije, radio-drame, dve zbirke poezije, dve knjige za decu, knjiga „Kotlići su u paklu, u raju nema kuvanja”, „Rajsku hrana za živu decu i živahne roditelje” i „Kreativno pisanje”. Doktorirala je na Fakultetu dramski umetnosti.

Za sebe kaže da joj se kao svestranoj umetnici skoro sve se dešavalo u nekoliko primeraka – talenti, greške, brakovi, deca, bolesti – i sada je sa dobro izučenom životnom školom spremna za nove izazove najmanje još stotinu godina.

Dr Maja Volk je rođena u Beogradu, gde je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu Dramskih umetnosti u Beogradu i završila postdiplomske studije. Objavljuje naučne radove iz oblasti teatrologije, filmske i pozorišne kritike i bavi se dramskim stvaralaštvom. Pisala je scenarije za televizijske drame, radio drame, igrane filmove, a skorijih godina se orijentisala na domen literature za decu i odrasle. Od 1992. godine predaje Filmski i tv scenario na FDU-u u Beogradu. Godinama radi kao radijski i televizijski voditelj.

Životna priča:

Sad ulazim u period najveće sreće, u dužu, bolju, lakšu polovinu života. Po drugi put sam mlada, a biće i treći put — poverila nam se Maja Volk, a nakon što smo čuli njenu životnu priču postalo nam je jasno i zašto.

— Velika glumica Mirjana Kodžić i Petar Volk, tada filmski i pozorišni kritičar, začeli su me u Sarajevu. Bili smo sustanari u Zemunu, a moje prvo sećanje su tuče naše dve porodice. Imala sam dve i po godine kada sam utrčala u tuču i ugrizla za cevanicu nekog dedu. Iselili smo se na Dedinje kada sam imala tri godine i već prvi dan sam tukla devojčice. Igrala sam se samo sa dečacima.

 

 

 

 

Po ceo dan sam bila napolju, nije imao ko da me čuva, mama bi me zatvarala kad ide u pozorište. Jednom je iz trolejbusa videla kako izlazim kroz prozor sa prvog sprata. Volela sam da se vozim trolom, znali su me svi kondukteri, bila sam glavna atrakcija, zabavljala sam narod do Kališa. Roditelji su bili nemoćni pred mojim živim, radoznalim temperamentom, dosta su me tukli i kažnjavali, tata je imao težu, a mama češću ruku. Razumem ih, nisu mogli da povežu da prevelika inteligencija ne ide s mirnoćom, hteli su da me dresiraju, a ja sam već tada prihvatila da platim svaku cenu, ali da uradim šta hoću. Stariji dečaci na ulici su me naučili da čitam već u trećoj-četvrtoj godini. Imala sam veliku želju da učinim nešto za čovečanstvo, pa sam prevodila „Pinokija” s engleskog, pravila projekat mašine za pranje sudova, a onda su mi rekli da sve to već postoji. U prvi razred pošla sam sa šest i po godina, pričaju da sam znala kompletnog Šekspira napamet, jer sam bila mamin sparing partner dok je ona učila. U školi mi je bilo dosadno, u drugom razredu prebacili su me u treći, mene i sina Raše Popova koji je danas monah u Moskvi. Uletela sam u dve godine stariju generaciju, sa 13 sam završila osnovnu školu.
Brankov most
U gimnaziji nisu hteli da je prime u Savez komunista jer je govorila ono što misli.
— Pošto sam od 11. godine svirala gitaru, shvatila sam da će mi to biti način da uđem u SK, a bilo mi je jasno i koliko je to bedno i jadno. Kao vukovac mogla sam da upišem sve fakultete, i sve sam htela, od molekularne biologije do astronomije. Te stvari danas izučavam, zato ću u 104. godini da idem na Mars. Znala sam da ću biti pisac od osme godine, kada sam počela da pišem prvi roman. Bila sam prva profesorska ćerka koja je primljena na dramaturgiju. Moj prijemni bio je jednak diplomskom, a doživela sam i ovakvo pitanje: „Kako vi mislite da budete pisac kada ne pušite na lulu, ne pijete i ne jurite žene?” Pogledala sam profesora u oči i rekla: „Zato što znam da takvi nisu dobri pisci.” Profesori su morali da se spremaju za čas sa mnom, profesor engleskog uzimao je aspirin pre časa. Akademiju sam završila za tri i po godine. Videla sam mnogo nepravdi, na drugoj godini jedan profesor mi je rekao: „Šta, još ste ovde?” Doživela sam da sedimo jedno pored drugog na istoj katedri. Koliko god da su me lomili, hvala im, jer su izazivali želju da im kažem „e, nije tako”. Moj diplomski o Đuri Jakšiću imao je 800 strana, namerno, da vidim da li će ga pročitati. Shvatila sam i da je pametno da napišem dramu o životu Đure Jakšića jer se bližilo 100 godina od njegove smrti. Računala sam da će morati da uzmu moju seriju i da ću se tako izboriti za svoje ime. Tekst je čamio dve godine na TV Beogradu, a onda su mi rekli da ih ne zanima. Uzela sam tekst i krenula na Brankov most da skočim. Mislila sam: „Budale su me uništile, idem da se ubijem.” Tog časa srela sam Slobu Novakovića, koji mi je rekao: „Majo, niste vi pisac kome odbijaju tekst.” Ta rečenica me je sprečila da odem na Brankov most. Nije ni bio svestan šta je rekao, anđeo mi je pružio ruku, on je bio samo medijum. Tekst su prihvatili u TV Novi Sad, ali sam morala da ga iskasapim na 200 strana.

 

 

 

 

 

 

Prgava aždaja
Zaposlila se u Centar filmu kao prvi dramaturg, jedina filmski obrazovana, u 23. godini.
— Niko me nije ozbiljno shvatao, nisam razlikovala memorandum od referenduma, a trebalo je zaslužiti kredibilitet. Pustili su me kao prgavu aždaju da čitam tekstove i odbijam skribomane, ludake, sujetne reditelje. Da bih stekla poštovanje, mučki sam radila, pisala danononoćno razne serije, i danas pamtim vrtače. Tada sam videla koliki je kod ljudi strah od znanja, sanjala sam da budem slobodan umetnik. U to vreme moji su se odselili, ostala sam sama, useljiva, bila je to železnička stanica otvorena 24 sata za pravljenje žurki. Slučajni susret sa drugom iz detinjstva odveo me je u Australiju. Uzela sam spisak producenata i otišla ne sanjajući da će kum da me baci u luna-park da prodajem balone. Tu sam se i nepromišljeno udala za kengur Dendija, vijetnamskog veterana. Bio je divan čovek dok je trezan, a kad je pijan, pravi ubica, dva puta je pokušao da me ubije. Osedela sam preko noći. Očajna, jedne noći zaključala sam se u sobu i rešila da se pomolim, ali kome? Nisam bila vernik. Setim se svog dede Mihaila i njegove slave, Miholjdana, i pomolim se njemu. U tom momentu čula sam muža kako kaže: „Neko se moli za mene.” Vratila sam se 30. decembra u Beograd ne znajući da je to rođendan mog budućeg muža.
Od „Krokodil Dendija” razvela se u Beogradu, on to nije ni znao.
— Još jednom sam se pomolila Mihailu, zamolila ga da mi nađe čoveka mog života. I pojavio se uveče, kao bič da me je ošinuo kad sam ga videla. Znala sam ga deset godina, bio je najbolji drugar mog prvog dečka. Tokom 16 godina braka bila sam ubeđena da je to božanska radnja, da što bog sastavi čovek ne rastavi. Kasnije sam od jednog gurua u Indiji shvatila da mi se nije javio Sveti Mihailo, nego moj deda.

 

 

Želja za smrću
Srećna je samo kao majka troje dece, kad peva i kad predaje studentima.
— Sve ostalo mi je bilo nesrećno, brak mi je bio nesrećan. Muža sam verovatno plašila svojom nepredvidljivošću i haosom, on je voleo rad, red i disciplinu, za mene je to bio Aušvic. Na sve to borila sam bitku s Teodorom, prvim detetom, kojoj je u sedmom mesecu prestao da se razvija sluh.

 

 

 

Pala sam u depresiju, niko nije primetio da se nisam nasmejala četiri meseca. Sve sam radila mehanički, kuvala, spremala, a bila duboko nesrećna. Telo je počelo da popušta, prva opomena bio je koksaki virus na srcu. Četiri meseca bila sam nepokretna, tada sam napisala roman „Nesahranjene Marije”. Moji romani su crni, teški, to je ta unutarnja istina. Razvod braka me je potpuno rasturio. Muž je govorio da sam bila loša majka, pa zašto sam nije uzeo decu? Počela sam da sviram i pevam, bežala sam u rad besomučno da bi deca sve imala. Po ceo dan sam bila tu, ali ne i uveče, što je za decu bilo katastrofalno.

 

 

 

Devojčice su bile u pubertetu, sin Mihailo u prvom osnovne. Zatvarala sam se u kola da plačem. Taman kad sam se malo stabilizovala, Mihailo je prešao kod oca. Kao ruku da mi je neko odsekao. Tad je počeo rak, moje telo je htelo da usliši moje želje da umrem. I majka mi je umrla, dozivala sam je svako veče. Deca su me uništavala, mrzeli su me zbog toga što umirem, a posle operacije bilo je „sad nemaš rak, spremaj, kuvaj, radi”. Bio je to njihov mehanizam odbrane.
Mis „siksti plus”
Rak, operacija, hemoterapija, slom živaca i raspad porodice nanizala je u kratkom roku.
— Bila sam uveliko u 40 i nekoj i zavisnik od ljubavi, uletala sam u neke ljubavne veze, mislila sam da imam pravo na ljubav, a završilo se slomom živaca. Spas je stigao sa Grujom, njegovom filozofijom „ozdravljenik, a ne bolesnik”, „sada i ovde”, vratio mi je samopouzdanje. Izvor Poznati.info

Maja Volk

Zdrav nacin života, predavac: Maja Volk.

PREDAVANJE IZ OBLASTI INTEGRATIVNE MEDICINE

Tema: Zdravija ishrana “Ishrana presnom hranom: Jedno iskustvo”
datum: 15.06.2012.

Predavac: Maja Volk, prof. fakulteta dramskih umetnosti, tv voditeljka, umetnica, veganka…