SMINKA

BAFE – Belgrade Alternative Fashion Event je projekat  sa ciljem da okupi što više umetničkih fakulteta i slobodnih umetnika kojima nedostaje prostor za prezentaciju radova i komunikaciju sa publikom. Akademija za estetiku i kozmetologiju “Purity” nastoji da podrži ovakve projekte u želji da pomogne promociju estetike i makeup-a kao vida umetničkog izražavanja. Sminka kao obavezni deo ovakvih modnih dešavanja radi se brzo i kvalitetno, dakle bez grešaka odmah tu i sada. Sminka tako postaje spoj lepote, estetike, nastupa karaktera i iskustva i brzine koju poseduje isključivo tim Akademije Purity. Sminka moze biti dekorativna, scenska, televizijska ali i filmska sminka. Na modnim revijama radi se scenska sminka sa posebnim osvrtom na uglove svetlosti koji su specificni za modne revije. Vise o temi sminka mozete pogledati na fejsbuk stranici Akademije Purity. Dvogodišnje i trogodišnje studije šminkanja (makeup umetnik) možete pogledati na stranici za studije šminka nja

Sminka kao dekadencija i blasfemija

Žena mirise i losione kupuje s preljubom na umu“, pisaće rimski pesnik Juvenal. A uvek trezveni Seneka sklonost Rimljanki da se doteruju i šminkaju (sminka) vidi kao znak moralnog propadanja imperije. Rimljanke se ovim povodom nisu oglašavale ali da nisu mnogo marile za ove filozofske opomene da se zaključiti na osnovu jednog člana čuvenog rimskog zakona Lex Oppia iz 189. godine p.n.e. koji pokušava da ograniči uvoz skupe kozmetike, pre svega iz dalekoistočnih krajeva. Potražnja za ovom robom bila je tolika da je ozbiljno ugrožavala rimske državne finansije.

Rimljani su nekako još i odobravali „očuvanje lepote“ ali njeno isticanje tumačili su kao znak labavog morala. Jaku šminku sminka  nosili su glumci i prostitutke. Tradicija šminkanja muških glumaca koji su u svojim nastupima često ismevali državne dostojanstvenike protegla se do modernih drag queen-ova i njihovih kabaretskih nastupa u kojima se uz autoironičan otklon, ismeva sve što je društveno prihvatljivo i politički korektno.

Imućne Rimljanke su među kućnim robljem držale i cosmetae, robinje posebno vešte u šminkanju, pravljenju frizura i ukrašavanju. Ima neke poetike u činjenici da reč kozmetika i svemir imaju isti koren u starogrčkoj reči kosmos sa dvostrukim značenjem reda i ukrašavanja.

Definitivna pobeda hrišćanstva označila je kraj paganskom imanentnom pristupu životu i njegovim užicima koji gode telu i oku. Razmetljivost i nesputanost starog sveta je pod pritiskom novog morala zakamuflirana u skromnost i čestitost koja je polazila od pretpostavke da je sami Tvorac najveći make up umetnik, gle ironije, kosmosa, te da bi svaka naknadna intervencija na njegovom delu predstavljala težak oblik blasfemije. Ipak … strah od smrti slabiji je od ljudske taštine. Gospe trubadura izbleđivale su svoja lica da bi delovale još smernije i otmenije, dovodeći često u opasnost i sopstveno zdravlje. Da bi izgledale što belje utrljavale su u lice olovno belilo, inače otrovno, ili bi čak puštale da im istekne nešto krvi. Srednjevekovni doprinos kozmetici je, u poređenju sa antičkim i potonjim renesansnim, dosta skroman. Glavna tekovina je otkriće parfema, poznat doduše grčko-rimskoj antici ali potonuo u zaborav, koji su iz Vizantije i sa Bliskog istoka u Evropu doneli krstaši. Proćiće vremena dok on ne postane ono što je danas – poslednji dodir sofisticiranosti koji upotpunjuje prezentaciju vaše ličnosti drugima. U ono vreme Evropljanima je služio za zabarušivanje posledica loših higijenskih navika.

Običaj izbeljivanja kože je, inače, jedan od najupornijih običaja kozmetičke istorije. Smatralo se naime da je bela, zapravo što belja koža, znak visokog roda i bogatstva, a osunčana koža niskog roda i siromaštva. Logika je krajnje jednostavna – bogataši i aristokrate nisu radili teške poljske radove. Bela koža za njih je bila statusni simbol. Na ovoj se modi posebno insistiralo u renesansi o čemu svedoči i Leonardova slika firentinske aristokratkinje Đinevre de Benči na kojoj je vidimo uredno počupanih obrva i bledog, gotovo porculanskog tena s jedva primetnom nijansom ružičaste nanete na jagodice. Avetinjski bledu na portretima vidimo i englesku kraljicu Elizabetu Prvu, a Sofija Kopola u svom filmu „Marija Antoaneta“, dočarava kako je izgledala toaleta jedne istinski bogate, moćne i dokone žene – puderisanje lica i doterivanje perike čini se da traje satima.

Do promene ovakvog stava dolazi tek u 20. veku – bogati i dokoni sebi mogu da priušte sve radosti i užitke mondenskih letovališta. Siromašni zauzeti egzistencijalnom borbom ne viđaju belog dana. Kozmetička industrija dobila je novi zamah podstaknut dvostrukom potrebom – za savršenom nijansom tena i njegovom zaštitom od štetnih sunčevih uticaja. Ipak, onih koji će radije pribeći kozmetici nego ubrzati starenje kože pod dejstvom sunčevih zraka i dalje je mnogo – Madonna i Dita von Teese, nikad se ne voze otvorenim kolima i nikuda ne idu bez jake zaštite od sunca. Sminka.